.jpg)
Kroz sledećih nekoliko koraka pokušaću da Vas uverim da svoju predivnu decu možete odgajati bez vikanja, kazni, pretnji, batina.
Kako to znam sa sigurnošću? Iz vlastitog iskustva, zdravog i mirnog odnosa sa svoje troje dece, te rada sa mnogim roditeljima i decom, koji su uspeli da naprave zdravu prekretnicu.
Društvo odgojem i disciplinom naziva svašta što stvara nesigurne, nezadovoljne, emocionalno nezrele i neispunjene odrasle osobe.
Oni koji nisu iskusili odgoj bez agresije misle da je to popustljivo roditeljstvo, u kom se detetu ništa ne sme reći i dopušta mu se da roditelju skače po glavi ili narušava mir. To kažu oni koji ne veruju da je odgoj bez vikanja i batina moguć, jer oni sami ne znaju kako bi ga primenili.
Ipak, odlična je vest da zapravo jeste moguć. Svesno roditeljstvo nije fokusirano na menjanje niti popravljanje deteta, već nas samih, kako ne bismo na dete prenosili svoje nezadovoljene potrebe, očekivanja, fantazije. Svesni roditelj postavlja granice, čuva svoj unutrašnji mir, pa i drugima dopušta da se izraze i budu ono što jesu.
Roditelji odvojeni od sebe i svog istinskog bića ne razumeju zdrave granice. Misle da su granice vikanje, kazne i batine. Nisu! To je zlostavljanje, koje niko ne zaslužuje.
Granice služe da se roditelji zauzmu za sebe, usmere svoje dete, sigurno ga vode kroz život i pomognu mu da se nosi sa svetom ili ga zaštite od opasnosti. Zdrave granice su balans. One nisu u popuštanju niti udovoljavanju, jer u tom slučaju detetu ne pružamo sigurno vođenje kroz život, niti u zlostavljanju, jer se vikom, batinama i kaznama postižu kratkotrajni rezultati. Obe krajnosti štete, ne dozvoljavaju detetu da razvije samosvest niti emocionalnu inteligenciju, a pored toga i narušavaju vaš odnos.
Zdravu granicu treba jasno predočiti detetu, izreći je jasno i glasno, objasniti mu zašto nešto radi (jer ono zaslužuje da zna razlog) i ponuditi mu opcije šta može da uradi (usmeravati ga), te mu dati izbor (učiti ga mogućnosti izbora i nošenja s posledicama svog izbora).
Mudro birajte granice i budite dosledni. Ne može sve biti zabranjeno i nedopušteno, jer će se onda dete osećati kao u kavezu, pa će samo tražiti načine da izbegne vaše granice. No kada ste fleksibilni oko stvari oko kojih možete biti, a čvrsti u granicama koje su vam stvarno bitne i od životne važnosti, tada će vas dete lakše poštovati i slediti.
Nijedno dete nije zločesto niti bezobrazno, ne inati se, ne manipuliše vama niti vas namerno izaziva. To su opisi koje društvo pripisuje detetu, ali oni nemaju nikakve veze sa njegovom stvarnom ličnošću, emocijama, doživljajima niti prirodnim razvojem.
Izražavanje i eskalacija detetovih emocija taknu vaše unutrašnje rane, zbog čega počinjete da vičete ili udarite dete, što je odraz vaše slabosti. Kada shvatite da ne vičete na dete zbog njega, nego zbog sebe, već vam je lakše, jer ste vratili moć u svoje ruke. Okrivite li dete i prebacite odgovornost na njega, nemate moć da bilo šta promenite. U tom slučaju ste prisiljeni na viku, kazne, batine, pretnje, potkupljivanje.
Zašto roditelji tako reaguju i ne mogu ostati smireni? To naravno nije zato što žele loše svom detetu, već zato što ne umeju drugačije i bolje. Kada biste uočili svoju ulogu i kokreaciju u tome kakvo je vaše dete, kako se ponaša i kakav odnos imate, preuzeli biste odgovornost i detetu postali mudar vođa. Znajte da je iza svakog detetovog ponašanja određena potreba, pa će ako pronađete način da je zadovoljite, neželjeno ponašanje prestati. Želim vam da ne upadate u brza, nesvesna, kratkoročna rešenja, već da se odlučite za mudra i dugoročna.
Ljudski je imati trenutke slabosti. Ako reagujete onako kako ne biste želeli, nakon čega se javi žaljenje, promišljanje i želja da idući put postupite lepše – to je odlično, ako ćete stvarno izvući lekcije i uvesti promene, a ne stalno ponavljati krug reaktivnosti i griže savesti. Roditeljski tantrumi i ispadi mnogo su gori od dečjih! Sa dečjim je lakše nositi se, kada smo mi stabilni i kada znamo kako, dok sa svojim sopstvenim besom i nervozom teže izlazimo na kraj, jer kada upadnemo u začarani krug unutrašnjeg nemira, nije se lako izvući.
Zato se ovde obraćam onima koji drže ključ promene u svetu. Odakle sve kreće, svaki ljudski život, ponašanja, uverenja? Kada se gradi ego, formira ličnost, stiču prva duboka iskustva, kreira pogled na svet i način odnošenja prema drugima? U detinjstvu. Obratiti se roditeljima od izuzetne je važnosti za celo čovečanstvo. Roditelji koji proširuju svoju svest i vide širu sliku, u svet šalju decu ispunjenu ljubavlju, jedinstvom, obiljem. Ta će deca taknuti i osvetliti mnoge živote.
Psihički stabilna, samosvesna, empatična osoba zna da udarac nije učenje, nego nasilje. Zamislite kako je divno kada poštovanje zaslužimo, a ne dobijemo prisilno. Strahopoštovanje se odrastanjem gubi, pa se mnogi čude kad ih deca u pubertetu ili kao odrasli ljudi ne poštuju. Ogorčeni roditelji tada krive decu, ne zapitavši se kakvo su seme oni sejali, kako su se oni emocionalno odnosili i koliko su se trudili da izgrade istinsku povezanost.
Zasluženo poštovanje cveta zauvek, što vam tvrdim iz vlastitog primera sa svojim roditeljima, koje cenim najviše na svetu i kojima sam zahvalna za sve što jesam. Primer sam osobe koje je odrasla bez batina, pretnji, emocionalnog zlostavljanja ili dominacije odraslih. U našem je domu uvek vladalo jedinstvo i pravo glasa za sve, nas decu i roditelje. Tako se danas suprug i ja odnosimo i prema svojoj deci i međusobno, s ljubavlju, nežnošću, uvažavanjem. Tako se prenose zdravi generacijski obrasci, što vam svima od srca želim.
Zato je potrebna jedino disciplina: samodisciplina nas roditelja, a ne dece. Deca su divna, mudra i iskrena. Da učimo od njih, svet bi bio lepše mesto za život za sve nas. Samo onaj ko se iznutra oseća ugroženim, nesigurnim i odvojenim od svojih osećanja, može se nadjačavati s tim malim bićima. Zapovedanje i naređivanje detetu je samo privid moći, a zapravo slabost. Prava moć je kada je čovek sposoban da zasluži poštovanje, iskrenost i ljubav u ravnopravnoj povezanosti. Ako treba da vičete, ucenjujete, udarate, pretnjama zahtevate poštovanje od svoje dece, shvatate li koliko je to pogrešno?
Naravno da to ne radite zlonamerno, pa nemojte kriviti sebe ako ste do sada vikali ili udarali decu, niste umeli drugačije. Ne krivite ni svoje roditelje. Niko ne kaže: „Hoću da budem najgori roditelj i prenesem traumu na svoje dete“. Svako radi najbolje što ume, što ne znači da zna kako da izgradi zdrav odnos s detetom, ali može da uči usput, ako je otvorenog srca.
Od danas krenite s osvešćivanjem, kako biste bili mirni, zahvalni i ispunjeni, jer onda je roditeljstvo uživanje. Nema koristi od griže savesti niti ostajanja u nezdravim obrascima. Jedino korisno je da odlučite da se od danas menjate. Odlukom da želite menjati obrasce i otkriti nove pristupe, nastupiće lepa promena.
Svako ko izabere da ima dete, trebalo bi da mu pruži ljubav, sigurnost, emocionalnu stabilnost, a moć i autoritet da vežba na drugim mestima, sa odraslim osobama. Najzdravije bi bilo da ljudi prestanu da pokušavaju da kontrolišu druga ljudska bića.
Čujete li da neko priča o dobrim starim danima kada su deca poštovala odrasle i bila poslušna, bežite od takvih saveta. Zašto bi stariji bili nadređena, natprirodna bića, da bi bili posebniji i vredniji od dece? Kako iko da sebi za pravo da misli da je veći i bolji od drugog bića, pogotovo deteta, od kog možemo naučiti puno životne mudrosti (ukoliko smo spremni da slušamo)? Šta imate od toga da se osećate većim od malenog deteta i na njemu vežbate svoju moć? To je najjadnije što možete uraditi.
Ne slušajte one koji ne priznaju poštovanje dece niti ravnopravnost dece i odraslih! Vi ste jednom prisilno morali udovoljiti starijima i ukoliko to prenosite dalje, toksični krug se nastavlja – odgajate poslušno dijete koje će u odrasloj dobi hteti da zadovolji sve oko sebe, da im se svidi, da dobije odobravanje drugih i plašiće se da se zauzme za sebe. Ili će pak ići u drugu krajnost, pokušavaće da dominira ljudima i kontroliše ih, što je i samo od vas doživelo u detinjstvu.
Upravo se zbog kontrole i straha mnogi roditelji ne stignu mirno, opušteno i bezbrižno igrati sa svojom decom. Stalno za nečim trče, postižu, ostvaruju, zadovoljavaju sve društvene standarde i koncepte „dobrog roditelja“, ali pritom nisu uživali, igrali se niti bili prisutni u trenutku. Sve su uradili po kulturološkim merilima, ali iskrenu povezanost sa detetom nisu izgradili. Kada su roditelji zastrašeni i puni programa, tako odgajaju i buduće generacije.
Zato vidimo svet pun nezadovoljnih ljudi, koji se žale, osuđuju, upoređuju, napadaju druge – neko u porodici, neko na globalnom nivou. Ista je to doza agresije, psihičke nestabilnosti i emocionalne ranjivosti. Neko bije svoju decu, jer nema veću moć u svetu, a neko drugi, ko je ima, pokrene rat.
Zato nam ne treba osuđivanje niti traženje krivca u drugim stvarima i ljudima. Treba da pogledamo u sebe, da krenemo od svoje porodice, da pružamo ljubav i mudrost deci koja će graditi budućnost. STVARAJMO LEPŠI SVET.
