Komunikacija je razmena informacija između dveju osoba. Ona može biti verbalna (kada na primer dve osobe razgovaraju), ili neverbalna, (recimo namršteno lice koje će drugoj osobi verovatno poslati poruku da je taj neko ljut). Komunikacija takođe može biti pozitivna ili negativna, efikasna ili neefikasna. Veoma je važno da roditelji budu sposobni da otvoreno i efikasno komuniciraju sa svojom decom. Odnosi između roditelja i njihove dece su znatno bolji kada se među njima odvija efikasna komunikacija.
Uopšteno govoreći, ako je komunikacija između roditelja i njihove deca dobra, onda su i njihovi odnosi dobri.
Deca uče kako da komuniciraju posmatrajući svoje roditelje. Ako roditelji komuniciraju otvoreno i efikasno, velike su šanse da će i njihova deca takođe. Dobre komunikacijske veštine će koristiti deci za život. Deca počinju da formiraju ideje i uverenja o sebi na osnovu toga kako njihovi roditelji komuniciraju sa njima. Kada roditelji efikasno komuniciraju sa svojom decom, time im pokazuju poštovanje. Tada deca počinju da osećaju da ih roditelji čuju i razumeju, što je podsticaj za razvoj samopouzdanja. S druge strane, neefikasna ili negativna komunikacija između roditelja i dece može navesti decu na uverenje da su nevažna, da ih niko ne čuje, ili da su pogrešno shvaćena. Takva deca vide svoje roditelje kao beskorisne i nepoverljive. Roditelji koji efikasno komuniciraju sa svojom decom imaju više šansi da im deca budu poslušna. Takva deca znaju šta njihovi roditelji očekuju od njih.
Načini pozitivne komunikacije sa decom
Počnite efikasno da komunicirate dok su deca mala
Roditelji treba da urade sve što mogu da bi se njihova deca osećala dovoljno komotno da uopšte komuniciraju. Dok su im deca veoma mala, roditelji bi trebalo da počnu da postavljaju scenu za otvorenu i efikasnu komunikaciju. Roditelji to mogu da postignu sami, ako su dostupni svojoj deci kada ona imaju pitanja ili samo žele da razgovaraju.
Roditelji koji pružaju svojoj deci puno ljubavi, razumevanja i prihvatanja, pomažu u stvaranju klime za otvorenu komunikaciju. Deca koja se osećaju voljeno i prihvaćeno od strane svojih roditelja, imaju više izgleda da se otvore i podele svoje misli, osećanja i brige sa svojim roditeljima.
Roditelji svojoj deci treba da pokažu da ih vole i prihvataju. To mogu učiniti neverbalnim ili verbalnim putem. U verbalnom smislu, roditelji bi deci trebalo da daju do znanja da prihvataju ono što im deca kažu. Takođe bi trebalo da pokušaju da pošalju pozitivne poruke svojoj deci. Na primer, kada dete pokupi svoje igračke nakon što završi igru sa njima, mogu mu dati do znanja da to cene tako što će reći nešto poput: „Drago mi je što si pokupio/pokupila igračke, iako ti nisam rekla da to uradiš.“
Kada razgovaraju sa svojom decom, roditelji bi trebalo da paze šta govore i na koji način to kažu. Sve što roditelji izgovore šalje deci poruku o tome kako se osećaju u vezi sa njima. Na primer, ako roditelj kaže nešto poput: „Ne gnjavi me sada. Zauzet sam“, deca mogu pomisliti da njihove želje i potrebe roditelju nisu važne.
U neverbalnom smislu roditelji mogu pokazati svojoj deci da ih prihvataju kroz gestove, izraze lica i druge neverbalne oblike ponašanja. Roditelji bi trebalo da pokušaju da eliminišu oblike ponašanja poput vikanja i neobraćanja pažnje na decu.
Komunicirajte na nivou svoje dece
Kada roditelji komuniciraju sa svojom decom, važno je da se komunikacija, kako verbalna, tako i naverbalna, odvija na nivou deteta. Kada je reč o verbalnoj komunikaciji, roditelji bi trebalo da pokušaju da koriste jezik koji odgovara uzrastu njihove dece, kako bi ona mogla lakše da ih razumeju. Sa mlađom decom se to može postići korišćenjem jednostavnih reči. Na primer: „Nema udaranja sestre“, umesto „Nije prihvatljivo da udariš svoju sestru.“ Roditelji bi trebalo da se potrude da razumeju šta njihova deca mogu da shvate, a šta ne, i da izbegnu komunikaciju na nivou koji njihova deca nisu u stanju da razumeju. U neverbalnoj komunikaciji, roditelji bi trebalo da izbegnu situaciju da izgledaju kao „toranj“ nad svojom decom kada sa njima razgovaraju ili na drugi način komuniciraju. Umesto toga, trebalo bi da pokušaju da se u fizičkom smislu svedu na nivo svoje dece, tako što će se sagnuti, čučnuti, kleknuti, sesti itd. Na taj način će uspostaviti kontakt očima koji je mnogo lakši za održavanje, a deca će se osećati manje uplašeno kada su sa roditeljima oči u oči.
Naučite kako da zaista slušate
Slušanje je veština koja se mora naučiti i vežbati kroz praksu. Slušanje je važan deo efikasne komunikacije. Kada roditelji slušaju svoju decu, pokazuju im da su zainteresovani i da im je stalo da čuju šta deca imaju da im kažu. Evo nekoliko koraka koje je potrebno ispratiti kako biste postali dobar slušalac:
Ostvarite i održavajte kontakt očima
Roditelji koji to rade pokazuju svojoj deci da su uključeni u razgovor i zainteresovani. Ako je pak kontakt očima minimalan, deca mogu dobiti upravo suprotnu poruku – da njihovi roditelji nisu zainteresovani za ono što im ona govore.
Eliminišite smetnje
Kada deca iskažu želju da sa roditeljima pričaju, oni bi trebalo da im posvete svoju nepodeljenu pažnju, da istog momenta ostave po strani sve što su radili do tada i posvete se deci. Ako roditelji na primer nastave da čitaju novine ili da gledaju televiziju dok se njihova deca trude da stupe u komunikaciju sa njima, deca to mogu shvatiti kao poruku da njihovi roditelji nisu zainteresovani za ono što ona imaju da im kažu, ili da ono što govore nije važno. Ako deca izraze želju za razgovorom u vreme kada roditelj nije u mogućnosti da priča, on može „zakazati“ vreme za razgovor kasnije kada će biti u prilici da se posveti.
Slušajte bez prekidanja
Roditelji bi trebalo da se trude da se uzdrže od prekidanja dece dok govore. Poželjno je da decu ohrabre, na primer kroz osmeh ili dodir, ali bez prekidanja. Prekidi često ometaju tok misli govornika, što može biti veoma frustrirajuće.
Dajte svojoj deci do znanja da ste ih čuli
Pošto su deca završila sa izlaganjem, roditelji im mogu pokazati da su ih slušali ponavljajući ono što je rečeno, samo na drugačiji način. Na primer, „Zvuči kao da ste se stvarno dobro proveli u vrtiću.“ Ovakav pristup ne samo da će deci pokazati da su ih roditelji slušali, već će im takođe dati i povratnu informaciju i pojašnjenje da li su roditelji na pravi način shvatili poruku.
Neka razgovori budu kratki
Mlađoj deci je teže da sede u mestu i vode duge razgovore. Jedno korisno pravilo za roditelje je da razgovaraju sa malom decom ne duže od 30 sekundi, onda ih zamole da kažu šta misle o onome što je rečeno. Cilj je da roditelji iznesu određene informacije malo po malo, proveravajući da li njihova deca sa pažnjom prate i razumeju ono što je rečeno. Roditelji takođe treba da puste svoju decu da odluče kada je dosta razgovora, tako što će tražiti neverbalne znakove koji im signaliziraju da su ih njihova deca dovoljno slušala. Neki od znakova mogu biti vrpoljenje, odsustvo kontakta očima, ometanje itd. Roditelji treba da znaju kada je trenutak da komuniciraju sa svojom decom, ali takođe moraju da znaju i kada da se povuku.
Postavljajte prava pitanja
Neka pitanja doprinose komunikaciji, dok neka mogu stopirati razgovor i prekinuti ga. Roditelji bi trebalo da pokušaju da postavljaju otvorena pitanja u razgovorima sa svojom decom. Takva pitanja će stimulisati dublje odgovore koji će učiniti da razgovor teče. Otvorena pitanja koja počinju rečima „šta“, „gde“, „ko“ ili „kako“, često su veoma korisna u pridobijanju dece da se otvore. Roditelji bi trebalo da pokušaju da izbegnu postavljanje pitanja koja zahtevaju samo odgovor „da“ ili „ne“.
Izrazite sopstvena osećanja i ideje prilikom komunikacije sa decom
Da bi komunikacija bila efikasna, to mora biti dvosmerna ulica. Ne samo da roditelji moraju biti pristupačni i slušati svoju decu, već za efikasnu komunikaciju takođe moraju biti spremni da podele svoja razmišljanja i osećanja sa svojom decom. Roditelji svoju decu mogu naučiti mnogim stvarima, na primer, moralnim vrednostima, izražavanju svojih misli i osećanja, pri čemu moraju biti pažljivi i činiti to bez osude.
Redovno zakazujte porodične sastanke ili vreme za razgovor
Jedan veoma koristan komunikacijski alat za porodice sa starijom decom je zakazivanje redovnog vremena za razgovor. To se može postići na više načina. Pre svega, tu je porodični sastanak. Porodični sastanci se mogu održavati jednom nedeljno ili kad god postoji tema o kojoj porodica treba da razgovara. Ovo vreme se može koristiti za rešavanje pitanja iz svakodnevnog života, kao što su na primer kućni poslovi, vreme za izlazak i vreme za spavanje, kao i za rešavanje pritužbi i za razgovor o problemima. Ovo vreme se takođe može iskoristiti za razgovor o pozitivnim stvarima koje su se desile tokom protekle nedelje. Ono što je važno je da se svakom članu porodice omogući vreme da govori i da ga ostali članovi porodice saslušaju. Redovno zakazano vreme za razgovor ne mora biti formalno niti se nazivati porodičnim sastankom. Roditelji mogu izdvojiti vreme za komunikacijske igre, kao što je na primer biranje konkretnih tema za diskusije, koje daju svim članovima porodice priliku da izraze svoje mišljenje.
Priznajte kad nešto ne znate
Kada deca postave pitanja na koja njihovi roditelji ne umeju da odgovore, trebalo bi da priznaju da ne znaju odgovor. Takve situacije bi roditeljima trebalo da služe kao iskustvo učenja. Na primer, roditelji mogu da poduče svoju decu kako da dođu do informacija i odgovora, tako što će ih odvesti u biblioteku, pokazati im kako da koriste enciklopediju, itd. Daleko je bolje da roditelji pokažu svojoj deci da su i oni samo ljudi i da samim time ne znaju sve, nego da izmisle neki odgovor koji možda nije tačan.
Pokušajte da date kompletno objašnjenje
Roditelji bi trebalo da daju deci što više informacija kao odgovor na pitanja koja im ona postavljaju. To ne znači da roditelji moraju zalaziti u sitne detalje. Važno je samo da znaju koliko je informacija potrebno njihovoj deci i da im ih i pruže. Roditelji treba da budu svesni da bi informacije koje daju svojoj deci trebalo da budu prilagođene njihovom uzrastu. Takođe bi trebalo da ohrabruju svoju decu da postavljaju pitanja. Ovo će im pomoći da shvate šta to konkretno deca žele od njih. Uskraćivanje informacija može navesti decu da izvuku zaključak da dobijene informacije možda nisu istinite.
Komuniciranje tokom konflikta
Sve porodice će se u određenom trenutku suočiti sa konfliktima. Oni mogu biti uznemirujući, ali ne moraju previše poremetiti porodicu. Postoji mnogo stvari koje roditelji mogu da učine da lakše prebrode konflikte i istovremeno održe komunikaciju otvorenenom. Evo nekih predloga:
Rešavajte probleme jedan po jedan
Tokom konflikta, najbolje je pokušati da probleme rešavate jedan po jedan. Pokretanje više različitih pitanja odjednom nije dobra ideja jer može biti veoma zbunjujuće, kako za decu, tako i za roditelje. Kada dođe do toga, porodice mogu izgubiti iz vida ona zaista bitna pitanja i probleme.
Potražite kreativne načine za rešavanje problema
U pokušaju rešavanja konflikata, roditelji treba da se trude da imaju na umu da za svaki problem obično postoji više rešenja. Roditelji i deca treba zajedno da rade na pronalaženju rešenja koja su prihvatljiva za sve zainteresovane strane. Za decu je sjajan alat da nauče da budu fleksibilna pri rešavanju problema. Ako jedno rešenje „ne radi“, roditelji treba da se trude da budu dovoljno fleksibilni da isprobaju alternativna rešenja.
Budite ljubazni
Roditelji ne bi trebalo da zaborave uobičajena pravila učtivosti samo zato što su u pitanju njihova deca. Tokom konflikta, ili u bilo kom drugom trenutku, roditelji treba da tretiraju svoju decu sa istom dozom poštovanja koje bi iskazali i prema bilo kojoj drugoj osobi, jer i deca su takođe ljudi i zaslužuju da budu tretirani sa poštovanjem. Ponekad u žaru rasprave zbog neslaganja roditelji kažu svojoj deci neke stvari koje nikada ne bi rekli nekom rođaku ili bliskom prijatelju i zato treba da se potrude da se ovo ne dešava.
Koristite poruke iz prvog lica
Kada raspravljaju o konfliktima sa svojom decom, roditelji uvek treba da se potrude da ih predoče onako kako su ih oni osetili i doživeli. Na primer, umesto da kažu nešto poput: „Nikad ne ostavljaš svoju odeću tamo gde bi trebalo,“ roditelji bi trebalo da pokušaju sa nečim poput: „Mene frustrira kada ne ostavljaš svoju odeću tamo gde bi trebalo.“ Korišćenjem poruke iz prvog lica, roditelji saopštavaju svojoj deci kako se osećaju zbog njihovog ponašanja, umesto da optužuju ili okrivljuju dete. Poruke iz provog lica su efikasne jer će se deca mnogo manje odupirati ili buniti protiv nečega što im daje do znanja kako se njihov roditelj oseća. Saopštavanje stvari kroz lične poruke deca doživljavaju mnogo manje preteće nego optužbe. Ovakve poruke takođe uče decu kako da preuzmu odgovornost za sopstvene postupke.
Budite spremni da oprostite
I tako naučite i svoju decu da praštaju.
Kako izbeći negativnu komunikaciju
Nažalost, mnogi roditelji nisu svesni koliko često koriste negativne oblike komunikacije sa svojom decom. Oni rizikuju da posade seme nepoverenja i niskog samopoštovanja kod svoje dece. Zbog toga je veoma važno roditelje osvestiti i ispraviti svaki potencijalno negativni oblik komunikacije sa decom. U nastavku je spisak primera negativne komunikacije. Roditelji bi trebalo da prođu kroz njega i identifikuju negativne obrasce komunikacije koji im se čine poznatim, a nakon toga mogu početi sa unošenjem promena. Imajte na umu da ovaj spisak ne sadrži sve primere negativne komunikacije koji postoje.
Primeri negativne komunikacije koje roditelji treba da izbegavaju
„Zvocanje“ i „držanje predavanja“
„Zvocanje“ je ponavljanje nečega što već je rečeno i prihvaćeno, a „držanje predavanja“ davanje suvišnih informacija, bez pružanja prilike drugoj strani da iznese svoje mišljenje. Roditelji mogu izbeći ove zamke tako što će sa svojom decom voditi kratke razgovore. Takođe treba da imaju na umu da kada jednom nešto kažu svojoj deci, nema potrebe da im to ponavljaju. „Zvocanje“ i „držanje predavanja“ kod dece izazivaju kontraefekat.
Prekidanje
Kada deca govore, roditelji bi trebalo da im daju priliku da završe misao ili izlaganje pre nego što preuzmu reč. To je osnovna kultura i ljubaznost. Deca koja osećaju da u komunikaciji sa svojim roditeljima ne mogu da se izbore za reč, mogu u potpunosti prestati da komuniciraju sa njima.
Kritikovanje
Roditelji treba da izbegavaju kritikovanje misli svoje dece, njihovih osećanja, ideja ili same dece. Deca takvu kritiku često doživljavaju kao direktan napad, što može rezultirati sniženim samopoštovanjem. Ukoliko je to neophodno, roditelji treba da kritikuju konkretan dečji postupak ili ponašanje, nikako samu decu.
Osvrt na prošlost
Kada se određeni problem ili konflikt reši, roditelji ne treba ponovo da ga pominju. Oni roditelji koji se stalno pozivaju na greške svoje dece iz prošlosti, uče decu da budu zlopamtila, da se ljute i dure duži vremenski period. Deca treba da znaju da jednom rešen problem ostaje rešen.
Pokušaj kontrole nad decom kroz nametanje krivice
Ovo podrazumeva pokušaj da se deci nametne krivica zbog njihovih misli, osećanja ili postupaka. Roditelji koji koriste nametanje krivice da kontrolišu svoju decu mogu time naneti veliku štetu međusobnom odnosu sa decom.
Korišćenje sarkazma
Roditelji pribegavaju sarkazmu kada kažu stvari koje ne misle i podrazumevaju suprotno od onoga što su rekli, što postižu tonom svog glasa. Primer je roditeljska izjava poput: „E pa baš si zlatan,“ kad dete nešto polomi. Upotreba sarkazma decu boli. Sarkazam nije pravo sredstvo za roditelje koji žele efikasno da komuniciraju sa svojom decom.
Učenje dece kako da reše svoje probleme
Ovaj problem nastaje kada roditelji svojoj deci govore gotova rešenja za probleme umesto da im daju neki savet i usmere ih na put kojim če sama rešiti svoj problem. Time roditelji mogu navesti svoju decu da pomisle da nemaju nikakvu kontrolu nad sopstvenim životima.
Ponižavanje dece
Ponižavanje može doći u mnogo različitih oblika kao što je ismevanje, omalovažavanje, osuda... Ono može narušiti samopouzdanje dece. Deca koja su nipodaštavana od strane svojih roditelja često se osećaju odbačeno i nevoljeno.
Korišćenje pretnji
Pretnje su retko delotvorne, a kod dece najčešće stvaraju osećaj nemoći i ogorčenosti na svoje roditelje.
Laganje
Bez obzira koliko je primamljivo izmisliti laž da bi se, na primer, izbegla priča o neprijatnim temama kao što je recimo seks, roditelji to ne bi trebalo da rade, već da se trude da budu otvoreni i iskreni prema svojoj deci. To će decu podstaknuti da takođe budu otvorena i iskrena prema svojim roditeljima. Pored toga, deca su veoma pronicljiva. Često veoma dobro znaju kada njihovi roditelji nisu bili potpuno iskreni prema njima, što može dovesti do osećanja nepoverenja.
Negiranje dečjih osećanja
Kada deca govore roditeljima kako se osećaju, roditelji to ne bi trebalo olako da shvataju. Ako, na primer, roditelj smatra da njegovo dete ne bi trebalo da bude tužno zbog toga što je izgubilo fudbalsku utakmicu, on ne bi trebalo to tako direktno da kaže. Umesto toga, trebalo bi da detetu uputi neki vid podrške, na primer: „Znam da ste zaista želeli da pobedite. Ponekad je teško kad se izgubi.“
Za efikasnu i otvorenu komunikaciju potrebno je mnogo napornog rada i vežbe. Roditelji treba to da imaju na umu. Komunikacija nikada neće biti biti savršena i svi roditelji prave greške. Ono što je važno je da se trude da efikasno komuniciraju sa svojom decom još od najranijeg uzrasta. Rezultat će biti mnogo bliskiji i pozitivniji odnos odnos između roditelja i njihove dece.
Marko Burazor
Stručnjak za komunikaciju
