Vakcinacijom do zdravlja

Vakcinacija je najznačajnija specifična mera prevencije infektivnih bolesti. Sprovodi se davanjem živih atenuisanih mikroorganizma, mrtvih mikroorganizma ili njihovih delova u cilju sprečavanja nastanka oboljenja. Dobre vakcine moraju zadovoljavati sledeće kriterijume: sigurnost – ne smeju dovoditi do oboljevanja i težih neželjenih reakcija; efikasnost – moraju štititi od oboljevanja usled infekcije patogenom; dugotrajnost zaštite – nakon vakcinacije zaštita traje najčešće godinama. Vakcina treba da pokrene i ćelijski imunitet i sintezu antitela, potrebno je da je praktična tj. laka za primenu i povoljna, te tako dostupna za masovnu upotrebu. Vakcine se obavezno moraju čuvati u hladnom lancu, odnosno na temperaturi od 2-8 stepeni C i primenjivati isključivo u skladu sa principima dobre imunizacione prakse. Vakcinacija predstavlja najbolju, najbržu, najefikasniju i najjeftiniju meru za sprečavanje, suzbijanje, eliminaciju i eradikaciju zaraznih bolesti kod odraslih i kod dece.

U svetu danas postoje vakcine protiv više od 20 infektivnih bolesti. Zahvaljujući vakcinama mnogobrojne bolesti su pod kontrolom (difterija, male boginje, dečija paraliza), a jedna bolest je potpuno eradicirana – variola vera. Vakcinacija se sprovodi po nacionalnim kalendarima imunizacije, prema kliničkim i epidemiološkim indikacijama. Nacionalni kalendari imunizacije za decu i odrasle se prave na osnovu: mišljenja stručnjaka, epidemiološke situacije na datom području, ekonomskih mogućnosti zemlje, a u skladu sa preporukama SZO (Svetske zdravstvene organizacije).

Pored vakcina koje je nalaze u redovnom kalendaru imunizacije, na severnoj hemisferi se svake godine od sredine oktobra do kraja decembra vrši i vakcinacija protiv gripa prema kliničkim i epidemiološkim indikacijama. Pokazalo se da vakcinacija starih protiv gripa smanjuje stopu hospitalizacije usled influence i pneumonije za 27% do 34%.Vakcinacija dijabetičara starosti od 18 do 64 godine smanjuje stopu komplikacija, hospitalizacija i smrti u toku sezone influence za 72%. Vakcinacija protiv influence je u 60-75% slučajeva efikasna u smanjenju egzacerbacije kod pacijenata sa hroničnom opstruktivnom bolešću pluća. Vakcinacija pacijenata sa kardiovaskularnim oboljenjima smanjuje za 55% nastanak insulta i za 67% nastanak infarkta miokarda. Dokazano je da vakcinacija smanjuje izostanak sa posla za 78% kod zdrave populacije.

Vakcine se prema svom sastavu dele na:

Žive (atenuisane)

- cele, atenuisane infektivne agense (BCG – vakcina protiv tuberkuloze, MMR vakcina (vakcina protiv morbila, zaušaka i rubele), vakcina protiv rotavirusa, vakcina protiv varičela virusa, vakcina protiv SARS CoV2 , OPV – oralna polio vakcina)

Mrtve

- cele, ubijene – potpuno inaktivisane infektivne agense (celoćelijska vakcina protiv velikog kašlja, IPV – inaktivisana vakcina protiv dečije paralize)

Subjedinične

- delovi/produkti infektivnih agenasa, dobijeni izolacijom i prečišćavanjem (subjedinična vakcina protiv velikog kašlja, vakcina protiv tetanusa, difterije)

- sintetički (dobijeni genetskim inženjeringom) – vakcina protiv hepatitisa B

Konjugovane

-  vakcine protiv bakterije Haemophilus influenzae, vakcina protiv bakterije Streptococcus pneumoniae

Kombinovane vakcine su one vakcine koje sadrže antigene različitih serotipova jednog patogena ili veći broj antigena poreklom od različitih patogena – najpoznatije su petovalentna vakcina protiv difterije, tetanusa, pertusisa (velikog kašlja), dečije paralize, bakterije Haemophilus influenzae tipa b)

Vakcine u razvoju

- hibridne vakcine

Žive vakcine sadrže cele atenuisane („umrtvljene“) mikroorganizme. One dovode do snažne stimulacije humoralnog (sineteza antitela) i celularnog imuniteta (proliferacija odbrambenih ćelija) imuniteta.

Njihova prednost je u tome što podstiču imunski odgovor na potpuno isti način kao kod prirodne infekcije. Najveća mana je opasnost od dobijanja bolesti protiv koje se vakcinišete (na primer vakcinom asocirana dečija paraliza). Ove vakcine su apsolutno kontraindikovane (ne mogu se davati) osobama sa primarnom (urođenom) ili sekundarnom (stečenom) imunodeficijencijom. Ove kontraindikacije postavlja isključivo stručni tim koji čine lekari različitih specijalnosti (imunog, epidemiolog, mikrobiolog, pedijatar). Prilikom čuvanja živih vakcina potrebno je strogo voditi računa o hladnom lancu jer su one izuzetno osetljive na visoku temperaturu koja im, mada u izuzetno retkim slučajevima, može čak povratiti i virulentnost (sposobnost da ponovo izazovu bolest).

Mrtve vakcine sadrže cele mrtve mikroorganizme (bakterije ili viruse). U odnosu na žive vakcine, mrtve vakcine „daju“ slabiji imunski odgovor, i iz tog razloga je najčešće potrebno ponavljati doze (revakcinisati pacijente). Najveći problem revakcinacije je mogućnost pojave reakcije preosetljivosti zbog ponovnog kontakta sa antigenom – stranim telom. Mrtve vakcine se takođe čuvaju po principima hladnog lanca, ali su za razliku od živih osetljivije na nisku temperaturu koja može promeniti samu strukturu vakcine i učiniti da ona postane manje efikasna.

Veliki broj mrtvih vakcina je u redovnoj upotrebi za prevenciju: dečije paralize, velikog kašlja, itd.

Subjedinične vakcine sadrže delove infektivnih agenasa i to baš one koji su odgovorni za nastanak oboljevanja, takozvane antigene. Pokazuju značajno manje neželjenih reakcija u odnosu na celoćelijske i žive vakcine, ali su zasigurno i manje efikasne.

Povećanjem broja vakcinopreventibilnih bolesti danas su kod dece u primeni najčešće kombinovane vakcine. Najpoznatija kombinacija je petovalentna vakcina protiv difterije, tetanusa, dečije paralize, velikog kašlja, invazivnih bolesti izazvanih bakterijom Haemophilus influenzae tipa b (Di-Ti-aP-IPV-Hib). Svaka komponenta kombinovane vakcine mora ispunjavati kriterijume imunogenosti, efikasnosti i bezbednosti, kao da je svaka od komponenti data pojedinačno.

Usled sveprisutnog antivakcinalnog pokreta, kao i velikih migracija stanovništva, postoji opasnost od povratka davno zaboravljenih vakcinopreventibilnih bolesti.

Prema zvaničnom kalendaru imunizacije, u Srbiji se vakcinacija sprovodi protiv hepatitisa B, tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize, invazivnih bolesti izazvanih bakterijom Haemophilus influenzae tipa b i bakterijom Streptococcus pneumoniae, protiv morbila, parotitisa (zauške), rubele.

Decu je takođe po preporuci pedijatra moguće vakcinisati i protiv rotavirusa, varičele i humanog papiloma virusa, protiv gripa i SARS CoV2 (u toku je uvođenje pravilnika o vakcinaciji za uzrast od 12 do 16 godina).

Kontinuirana edukacija zdravstvenih radnika, kao i podizanje nivoa svesti i znanja o vakcinama ostaje prioritet u unapređenju preventivne medicine i suzbijanju vakcinopreventibilnih bolesti. Potrebno je istaći da se pored vakcina iz redovnog programa imunizacije, licima u riziku, preporučuje i vakcinacija po kliničkim, odnosno epidemiološkim indikacijama. Zdravstveni radnici takođe spadaju u kategoriju lica koja su zakonom obavezna da se vakcinišu, posebno protiv gripa i hepatitisa B. U toku su brojna klinička i postmarketinška istraživanja koja imaju za cilj uvođenje novijih, savremenijih i pre svega bezbednijih vakcina. Na taj način, vakcine će postati dostupne i najvulnerabilnijim kategorijama imunodeficijentnih pacijenta, kojih je sa produženjem životnog veka usled poboljšanja dijagnostike i terapije sve više.

Vakcine predstavljaju jedno od najznačajnijih otkrića savremene medicine, koje je spasilo više života od bilo koje druge mere prevencije. Jedino se adekvatnom vakcinacijom bolesti poput difterije i tetanusa mogu držati pod kontrolom, a dečija paraliza potpuno iskoreniti.